Da li to beše san?
Ta čistota dečije
duše
te oči okrenute
ka svodu nebeskom,
čudesno plavom
nebeskom svodu?
Da li i to beše san?
Тaj čas, kad ga
obasja
svetlost nebeska
sa rukama zamočenim
u zlatnom prahu?
To blaženo biće duha
i tela
taj bljesak svetlosti
od čijeg sjaja
ne smete otvoriti oči
kad srce zaigra
i krv prostruji
telom!
Zar i to bese san?
kad miris panonskog
bilja
sa ružom u srcu
zamirisa kao jabuka?
Mogao je ponovo da
naslika
još jedan suncokret
mešajući oker
sa zlatnim prahom
da se do bola jasno
seti
svoje plave zvezde
jer su mu ruke
svetlucale
po biblijskoj priči
sa čežnjom i
sećanjem
od koga podilazi jeza
jer se ledeno telo
sećalo toplote
jer mu se krv sećala
svetlosti
plavetnila nebeskoga
jer mu je sluh čuo
zvuke besmrtne pesme
i čarobnog sveta
od izmišljene jave
dok leti iznad oblaka
visoko, visoko...
Ko će, sem tebe
odvojiti stvarno
od nestvarnog
san od jave
i javu od sna?
Ko će, sem tebe
da donese neku novu
nadu
novu nežnost
novi dan ozaren
Suncem?
Kako da shvatimo
svemir bez tebe
to vreme strasti
penušanja, tački
ključanja!
Još se ne spušta
tvoja zastavica!
Bar zakratko
uspinješ se na
vrhove,
koračaš po oblacima
dotičeš zvezde
i u samom si vrhu
života.
Vole te tvoja deca!
Pesniče sveta, na
svetoj vojvođanskoj ravnici!
